ЕЛЕМЕНТИ ПОСТКОЛОНИЈАЛНЕ ГОТИКЕ У РОМАНУ СРАМОТА САЛМАНА РУЖДИЈА

Apstrakt

Готика се сматра једним од најфлексибилнијих и најадаптибилнијих жанрова у књижевности, који је од свог настанка у XVIII веку све разуђенији и разгранатији. Данас он обухвата бројне субжанрове, међу којима је и мало истраживана постколонијална готика која присваја форму готике и кроз њу преиспитује и разматра
историјске наративе и политичку ситуацију некадашњих колонизованих области. У постколонијалној готици готске конвенције доживљавају корените промене које их понекад чине готово непрепознатљивим. Циљ овог рада је да на примеру једног од
најистакнутијих дела овог жанра, Срамоте Салмана Руждија, сагледа те промене кроз анализу значајних елемената класичног готског наратива: историјског сензибилитета, готског амбијента, граница, чудовишта и положаја жене. У постколонијалној готици,
како анализа показује, романтично средњовековље класичне готике бива замењено новијом историјом деколонизованих народа, локалитети се прилагођавају овој промени временског фокуса, а границе се не оснажују као у класичним делима готског жанра, већ преиспитују, подривају и руше. Чудовишта више не носе негативно
значење: постала су симболи снаге и моћи обесправљених који устају против својих тлачитеља, а женски ликови су конципирани тако да се разобличава непрекинута прећуткивана пракса угњетавања жена. На овај начин постколонијална готика, поред тога што критикује сам колонијализам, разоткрива и колонијалне праксе у деколонизованом друштву.