JA SAM NEKO KO BI TREBALO DA BUDE JA: IDENTITET (POST)HUMANOG SUBJEKTA U ROMANU NULA K DONA DE LILA

Apstrakt

Smeštajući protagoniste romana Nula K u izolovani prostor koji figurira kao polazna tačka (re)konfigurisanja ljudske evolucije, De Lilo preispituje sam koncept identiteta humanog ali i posthumanog subjekta. Analizom romana u svetlu posthumanističkih postulata koji se pokazuju divergentnim i polivalentnim baš kao i sam posthumani subjekt, rad nastoji da preispita mesto identitetskog konstituisanja posthumanog subjekta, budući da sam narativ predočava i dva razuđena poimanja savremenog subjekta. Preispitujući ulogu mašinskog elementa prilikom njegovog upliva u humano, rad ima za cilj da ukaže da tehnološki generisana otuđenost subjekata u stanju krioničke suspenzije ne mora nužno da otelovljuje posthumano stanje, već, budući da se zasniva na temeljima kartezijanskih ostataka, ona iznova rekonstruiše hijerarhijski zasnovan sistem. Otuda se u umreženoj, besprekidnoj igri koju tvori potraga za obećanim jedinstvom identiteta, promalja začetak jedne posthumane svesti, koja se sa materijalnim okruženjem stapa ne kao bespolna i rastelovljena umrtvljena statua, već kao odveć živa, sveprožimajuća, telesna svest.