ЕТИЧКЕ ВРЛИНЕ, ЗОНЕ КОНТАКТА И РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА У ПУТОПИСНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: ИСТРАЖИВАЊА У ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

Apstrakt

Рад се фокусира на значај постављања књижевности у контекст онога што Аристотел назива „етичким врлинама”. Ово је посебно важно када се пише о различитим заједницама и народима, њиховим обичајима, религијама, историјама и језику. Након приказа Аристотеловог приступа етичким врлинама, као пример користим путописну прозу Харијет Мартино, британске списатељице из деветнаестог века. Она је помоћу филозофије, економије и друштвене критике деветнаестог века изразила своје мишљење о женском покрету у Америци; исказала је аверзију према робовласништву и колонијалистичком понашању у делу Живот на истоку у прошлости и садашњости, где је представила своје виђење Египта, Палестине, Сирије. Расправу потом преносим на савремену књижевност, показујем значај бављења етичком  репрезентационом путописном књижевношћу ради удаљавања од „жанра империје” у данашњој путописној
књижевности. Рад закључујем излагањем претпоставки путописне прозе двадесет првог века и давањем теоријског оквира за примену етике у путописној књижевности, што нам омогућава да видимо везе са другим људима без претпостављања да можемо постићи симетричан реципроцитет у интеракцији са људима у нашим заједницама или заједницама изван наше земље. Поново се враћам Аристотеловој дефиницији етичких врлина као комплексним рационалним, емоционалним и друштвеним вештинама. Шта се сматра исправним и погрешним, према Аристотелу, зависи од политике, историјских догађаја, религиозне праксе и друштвених система. Наше етичке врлине се мењају у зависности од промена у систему.