ВЕЛИКА ГОДИШЊИЦА ЈЕДНЕ ВИСОКЕ ПРИЧЕ ПРВОГ ПОТПУНО АМЕРИЧКОГ ПИСЦА

Apstrakt

Овај рад је намерен да подсети читалаштво да се навршио век и по од настанка и објављивања кратке приче Марка Твена под насловом „Славна Жаба Скочица из Калавераса“ – “The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County“, која је 1867. године дала и наслов његовој првој књизи – збирци од 27 прича претходно објављиваних у магазинима и новинама, под насловом The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County, and Other Sketches. Непрестано, међутим, треба имати на уму и чињеницу да је Марк Твен први у потпуности амерички писац, стваралац који је, за разлику од својих књижевних претходника али и савременика, свесно и одлучно начинио корак удаљавања од Европе, окрећући леђа европској традицији. Он није слепо уважавао и следио давно укорењене институције и обичаје Старог света, и одбијао је да слави европску уметност, историју и културну традицију. У складу с тим, одбацивао је и успостављене обрасце и конвенције енглеске књижевности који су обликовали књижевно стваралаштво америчких писаца све до времена Грађанског рата. Он се обраћао својој родној земљи настојећи да истражи и изнесе све што она нуди и по питању тема за обраду и на терену језика, при чему му је америчка стварност његовог времена нудила обиље материјала за приповедање. Његови амерички карактери и ликови, одређена места и амбијенти, проблеми и ситуације изводе се из свакодневице и доброг увида на основу непосредног личног искуства, којима је прикључено и његово одважно експериментисање и поигравање језиком – био је први који је истраживао могућности типично америчког израза примењеног у озбиљном списатељству. Сматрао је да је колоквијални говор обичних Американаца елестичан, живописан, мада понекад и вулгаран медијум изражавања, у сваком случају живљи и стимулативнији од сложених калупа образованог и префињеног британског енглеског језика. Када се о његовом стваралаштву говори данас, више од века после смрти, сваку дискусију би требало почети инсистирањем на чињеници да је био нешто далеко више од хумористе и писца за децу и омладину. Истина је да је био и једно и друго, али мора да се зна да је био и много преко тога, онако потпуно обузет заносом и погоном узаврелог и незаустављивог деветнаестог века, у чијим је необузданостима и сам нехајно учествовао чак и онда када их је исмевао и извргавао руглу у свом писању. У последњим деценијама живота огорчен догађајима и људима и у својим кратким причама и у политичким и филозофским есејима нудио је мисао испуњену песимизмом и заједљивом сатиром, али је и то умногоме допринело да само десет година после смрти буде укључен у Кућу славних коју је Њујоршки универзитет покренуо 1900. године.