РЕФЛЕКТУЈУЋЕ ПОВРШИНЕ У МАЧЈЕМ ОКУ МАРГАРЕТ ЕТВУД

Apstrakt

Употреба рефлектујућих површина у уметности током шездесетих година прошлог века довела је до промене у начину на који аутори опажају субјективност. Рефлектујуће површине у уметности обично попримају облик огледала, очију, стакла или воде. Оне опомињу ауторе да треба да узму у обзир сопствену спознају кад је реч о уметности и дају назнаке о психолошком стању уметникове свести. Интересовање за различите начине на које се бројни видови рефлектујућих површина могу испољити у писању подстакло је Маргарет Етвуд да напише роман Мачје око (1988), у коме главну улогу има сликарка Илејн Ризли, која кроз експериментисање објектима који емитују одраз успева да се суочи са траумама из прошлости и пронађе свој уметнички израз. Иако је уметност нешто што у више наврата удаљава јунакињу од стварности и приближава је фантастичном свету визија и халуцинација, у коме увек постоји неколико верзија једног догађаја, или ако хоћемо, једне особе, она је истовремено водећи покретач промена у јунакињиној перспективи, које од ње изискују да се
суочи са узнемирујућом прошлошћу и фрагментираним идентитетом. Уз осврт на теорију о могућим световима, који постоје паралелно са стварним светом, и идеју о нужном разграничавању фикционалних од стварних ентитета, настојали смо да кроз анализу рефлектујућих површина, којима Илејн експериментише кроз слике које ствара, идентификујемо шта је стварно, а шта фиктивно у јунакињином поимању стварности и укажемо на алтернативне начине виђења стварности, који произлазе из непрекидног суживота фиктивног и стварног у свету једног уметника.